Reč urednika
Dragi čitaoci,
I ove godine pred odlazak na letovanje razmišljam o tome koliko smo savesni prilikom boravka u prirodi. A onda se setim nemilih događaja iz prošlosti: vatrena stihija, ohrabrena dnevnim maestralom i noćnim burama gladno proždere zelenu makiju i četinare širom Crne Gore i Hrvatske ostavljajući za sobom pustoš i ožiljke vidljive čak i sa Nasinih satelita.Pakleni pir ognjenih orijaša, nepredvidiv i divalj, pretvorio je stotine godina znoja i truda u stotine hektara spržene zemlje i kamena, terajući ljude da do poslednje kapi vode brane svoja vekovna ognjišta i svetinje. Vatra i pored suvog i vrelog leta retko kada nastaje sama. Najčešće je, uz atmosferske uslove, potreban i ljudski faktor, koji će, svesno ili ne, baciti pikavac kroz prozor besnog automobila ili raspaliti roštilj u „barutani” od suve trave i borovih iglica. O piromanima i ostalima koji bi bili u stanju da namerno naprave tragediju ne mogu i ne želim da pišem.
Pre nekoliko godina putovao sam automobilom kroz vrelu, suvu i vetrovitu Kaliforniju i bio u čudu zašto su savesni putari na bukvalno svakih par milja duž auto-puta Interstate 5 postavili table koje mole vozače da odmah prijave bacanje opuška iz vozila. Kazna je 1000 $. Mala kazna za potencijalnu i nesrazmerno veliku štetu koju ljudski faktor može da napravi.
Svakog leta postoji ogromna opasnost od požara duž obala Jadranskog mora. Negde između zapadnjaka i bure, dnevne i globalne politike, kalkulisanja da li je skuplje podići kanadere ili svesno žrtvovati par kuća ili naselja, kao i uvek do sada pobeđivali su ljudi. Hvala požrtvovanim i hrabrim vatrogascima, dobrovoljcima i svima koji iz godine u godinu doprinose da se sačuvaju ljudski životi.
Do sledećeg broja,
Saša Marjanović
glavni urednik