Aeroflot

Venecija je žena koja je otišla na odmor

Ocena:
5.0/5
od 2 čitaoca

Čekala sam da sunce zađe da bih promenila pepeljaru i izvadila hemijsku olovku iz pregrade ranca. Zabeležila sam nekoliko crtica koje će mi pomoći da se setim puta do Venecije. Podijeliću ga s tobom, ako nemaš ništa protiv.

Terasa ¸¸Florijana'' je poprilično sažela opis Venecije. Terasa ¸¸Florijana'', markantni konobar, moje raširene zenice. Venecija je žena koja je otišla na odmor, žena čiji je muž ostao da gleda sedmi put drugi deo filma ¸¸Sam u kući'' jer mu je žena rekla da s tim ne može da pogreši. Venecija je, zapravo, ono što žena doživi! Katarzu! Ispružena, gola, u rukama svoga ljubavnika, besramna, koketna poput prve letnje lubenice koju svi probaju. Doživeli ste slast, ali ste došli do kore. Suveniri koje ste doneli iz Venecije zadiviće vaše prijatelje i naći skrovište na policama vaše dece, ali deo Venecije koju ste tako silno hteli da strpate u ranac, ipak ste ostavili. A zašto je to
tako? Zato, valjda, što vas prvo nauče da kod lubenice ne jedete koru. Već sam zalutala, što nije bio slučaj s Venecijom.

Videla sam i naučila mnogo, pravila sam beleške, poput žene koja je imala oči nalik mojima - raširene, s laganim poigravanjem zenica. Htela sam da joj predložim da ostane tamo. Bilo je nešto skromno u njenim kretanjima, nešto uzvišeno u njenom govoru. Ne pamtim kad se poslednji put neko žalio na bol u nogama, a potom ustupio mesto osobi koja je slučajno naišla. Govorila je jezikom koji je razumela starica koja je za vreme bivše Jugoslavije išla u šoping u Trst, u pratnji svoga muža, koji ju je i sada pratio, nostalgičan na prizvuk Trsta, na spomen ¸¸Boljeg života''. Jednako dobro sam je razumela i ja, iako sam se stalno pitala idem li krivom stranom ulice, ili sam samo obula pogrešne cipele tog dana. Slušala sam je, i gledala kako su joj usnice građene nekim posebnim stilom, nalik čas na Trg svetog Marka, čas na sobu u koju treba da se vratimo. Verujem da smo je svi slušali i razumeli, jer nije išla krivom stranom ulice i koje god da je cipele obula tog dana, bile bi čiste, zato što nije gazila po travi, a mi jesmo.

Venecija je imala onaj specifični miris kojim nove stvari mirišu na uspomene. Vožnja brodićem do Venecije je mirisala na morsku so u mojim nozdrvama, a imala je i crvene kockice složene iznad belih, kao kupaći devojčice koja se nagutala slane vode, a potom stavila lenonke i bila najvažnija devojčica na plaži. Tako miriše Venecija, nadam se da ću ti dati koju kapljicu tog parfema, nema oznake male niti female. Celim putem sam imala osećaj da te držim za ruku i u jednom trenutku sam poželela da te sretnem u jednoj od onih uskih uličica, ispred starca koji je mladalački izveo svoje crvene pantalone u šetnju, ili na biciklu kako se tajanstveno okrećeš prema meni. Pitala sam se da li bi i ti istim očima gledao Veneciju.

Verujem da sam napokon susrela nešto što sam prisvajala sve ove godine; toleranciju. Ne bi verovao, ali sam sasvim mirno gledala ljude koji na Most uzdaha gledaju objektivom i na one koji na taj isti most gledaju bez objektiva. Ja sam videla dečje ruke kako mašu iz njega, i upravo sam u tim rukama rodila toleranciju. Ja sam ponela kući miris Venecije i ruke dečaka, a u onim uskim uličicama sam naučila da hodam uz ljude koji su šetali pse na uzicama, nosili skupocene torbe, stavili četvorogodišnju kćer na ramena, a za sve to vreme sam i dalje bila u trošnim starkama i ogromnoj košulji. Ništa nije imalo cenu. Kod Venecije sam volela ono što mi je pružala i svaki odlazak na Stari most. Bila sam sama u svetu, a nikad bliža samoj sebi. Svaka šetnja do Starog mosta, kao
i prva šetnja Venecijom drsko je izvlačila poslednje atome mene iz mene i izranjala uvek u bojama koje sam teško spoznavala. Maštu su mi odgajali crno beli filmovi, koje sam, eto, napokon prerasla.

Tekst i fotografije: Sandra Cvitković

Ostali postovi

Podelite sa nama iskustva sa Vaših putovanja. Pošaljite nam tekstove i fotografije na blog@teleporter.rs Najbolje reportaže biće objavljivane na sajtu.